Trice i kučine u životu jednog luđaka

[subabuse]

1) PreLUDij: Kolko prosječnom čovjeku treba da završi u ludnici... ?

Ne znam za vas, al meni je bilo dost kaj mi je usfalilo mlijeka za jutarnju kavu....



Da pojasnim, naime, bio sam sasma normalan dečko, sa svojim glupim ritualima i uvjerenjima, išao sam na posao koji nisam volio, družio sam se s ljudima s kojima nisam imao ništa zajedničko, volio sam curu koja je volila trošit moje novce, uglavnom samo još jedna tipična šupendara...

Jedina stvar koja me je fakat veselila je bila prva cigareta u jutro i prezašećerena kava s mlijekom...

S obzirom da sam radio jutarnje šihte, ne bih stizao obaviti svoj ritual kako treba pa sam morao spajati neke radnje tako da stignem na posao na vrijeme.
Naime sjedio bih na na WC školjci, prao zube, pio kavu, zapalio cigaretu i u isto vrijeme bih prelistao neke novine koje bi mi pale pod ruku (izvedivo je uz malo prakse)...
No jedno jutro, igrom slučaja otvorim frižider, primim bocu mlijeka, ova mi je nekako sumnjivo lagana.
OK, bez panike, kava je skuhana, dućan je blizu, za desetak minuta već mogu sjedit na svojoj miloj školjci te makar mi je frka izdržat ću još tih 10-ak minuta.

Treća polica s lijeve strane, ispod sira i pokraj jogurta, grabim bocu i brzo cupkam do blagajnice.


„Dobro jutro, teta Zdenka, sam mljeko molim vas....“ – primim se za džep a kad ovaj nekak anoreksičan, nema one mile obline...


Jebemu, zaboravio sam novčanik....
Pa daj, bože, pa uvijek je u stražnjem džepu..
U isto vrijeme, moj se je probavni trakt počeo opasno počeo bunit i prigovarat, nešto kao da je red na njegovih pet minuta i šalje mom mozgu prosvjednu notu da bi bilo pristojno da si negdje stanem u polučućeći položaj...


„Joj, zaboravil sam novce, budem vam danas posle posla donesal, fakat se žurim.“ – kupujem već tamo godinama i igram na kartu da će se sjetit da sam primijetio i pohvalio svaku njenu eskapadu kod frizerke


„Čuj, sori, micek, znaš kak moj Ivek veli , no money, no funny.“ – dobrodušna teta Zdenka, milo moje, dabog ti se gnomovi igrali skrivača na toj tvojoj pudlici iznad čela...

Odgego se do doma, gospodin novčanik je ipak ispao od poštene sorte te je bio tamo gdje je i trebao bit al su hlače na meni bile krive, tak da oš-neš moram samog sebe krivit ...
Uzimam lovu....jurim prema dućanu... stanem u red pred blagajnom, ispred mene se neka bakica baš sad sjetila kupit pol dućana.
Cupkam iza nje, vuče se ko da ima još sto godina za proživit i mislim si :“Ajd, više babo stara, kukaš negdje da ti je penzija mala, a uzela si grincajga za Etijopiju nahranit...“


„NA!“ – bacam nofce na blagajnu, uzimam pobjedonosno bocu i gegam se, kak već mogu prema doma...

Da skrenem misli s činjenice da je kornjača već provirila svoju smeđu glavu, proučavam svoju prelijepu bocu bijele tekućine koja će dat mojoj kavi onaj kick, dodati jing jangu, kadli mi zapadne za oko jedan mali natpis na zelenom čepu od boce: 'Ovdje otvoriti' - i slika polukružne strelice...
Heh...Hm....A...Ček...Šta, ovdje otvorit, a nego di, gledam po boci jel bi se možda mogo zabunit slučajno pa otvorit, neznam, možda negdje pri dnu...
Pa dobro, šta i čepovi trebaju imat navodilo za uporabo, ej, alo, pogledam oko sebe, vidim ljude, aute, izloge i malo mi se zamanta u glavi, na tren zaiskrilo pred očima, onak, sve je isto, al više nekak nije to to, nekaj se promijenilo, ne kužim kaj, al nekaj je drukčije, pogledam ulaz od dućana, na njemu piše "Ulaz", sjednem na klupicu, nervozno uzimam kutiju cigareta, pogledam bolje, velikim slovima piše "Pušenje Ubija", isuse, ma ajd, pa zakaj pušim ak mi škodi, ah, valjda baš zato...

Vraćam nervozno kutiju u džep, neću da me ubije sad tu, pa još sam relativno mlad, jebiga...


„Dobar dan, Marijoo, odmaraš?“ - prolazi sused s vrećicom iz koje viri nekakva riblja glava, klati se ko da je živa
„Kak znaš?“ – pitam nervozno
„Kaj kak znam?“ – pita sused zbunjeno
„Kak znaš da je dobar dan?“ – pogledam ga
„A, pa kaj ja znam, to ti se sam tak veli...“ – pomisli si da mu tak i treba kad ide pozdravljat idijota i ode


U međuvremenu crijevo je počelo svirat melodiju koja me vratila u zbilju, od koje sam ja brzinski otplesao prema kući ....

[subabuse]

Obavivši sve kasnim na posao nekih 20-ak minuta, vidim reklama od pivnice je upaljena, gazda je došal ko za kurac ranije na posal, počnem hiperventilirat nebi li stvorio dojam da sam se žurio i ulazim... Vlado se naslonio na šank i gleda me kao da sam mu u najmanju ruku podavio kčerkine štence u worchester sosu ...


„Bok , Vlado, čuj, bila je grozna saobračajka na uglu Vodovodne i Ilice, fakat nisam mogal proč...“

Vlado se raširio ko da je goloruk obranio Vukovar, sretan ko svinja šta nije purica pred božić

„Pa ja baš sad od tam dolazim i niš nisam vido....“ - ne žuri, guštira, zna da me drži za jaja i polako stišće
Ja sam svjestan da ću sad opet morat poslušat njegov motivacijski govor i spuštam glavu i zavidim Beethovenu....
„Ja volim točnost, a znaš zašto?“ počeo frajer s jednim laganim retoričkim, tek da se zagrije
„Zato jel je točnost pokazatelj ljudskog karaktera, šta bi bilo da svi radimo šta hočemo, da dolazimo na posao kad nam se prohtje?“ – priča on, nevjerojatno je da stvarno misli da ga slušam, al ajd ak čovjeka veseli
„Tvoje kašnjenje pokazuje tvoj karakter, dal se ja sad mogu vjerovat tvom karakteru, nakon ovog?“ – digne obrvu i gleda me, a ja si mislim:“Di je bio taj tvoj jebeni karakter kad je plača kasnila tri tjedna, na Jarunu lovio boju da ne izgori na Zrću, jel?!“
On šuti i dalje gleda me, aha, skužim, pa on bi da ja sad njemu nekaj odgovorim na to: “Joj, Vlado, gle, sori, nebum više nikad, problem je u tome da jedan tolko izgrađen karakter kao što je tvoj je ponekad stvarno teško pratit, a ti znaš da si mi uzor.“ – proserem, pa kaj bude bude...

To ga je kao malo smirilo, misli si negdje „Dobro ,dečko je malo spor, al bu to sve na svoje mjesto leglo, budem ga ja steso, a i dobro je za poso da nije prepametan“. „OK, odi se presvuć i šljaka..“

U glavnom, početak radnog dana mi je prošao tako da sam kopao nos nadlaktaren na šank i čekao još jednog pijanca koji je odlučio spiskat plaču, da me ubije sa nekim svojim epom, jel ljudi nakon druge pive misle da su interesanti kao ritual zavođenja Zanzibarskih crvenorepih lemura , a nakon sedme da imaju smisla za humor kao napušeni Jerry Seinfeld...

I tak je i ušetao Štef, lokalni poštar, cuger i ponosni otac tuceta djece i ženom koja se valjda svaki dan prije spavanja pita šta je to loše doručkovala prije 17 godina da je popodne rekla ono prokleto : “Da!“

Štefek je dobio plaču, a moj posao je bio da ga animiram da večinu nje ostavi Vladeku... Kad sam počeo radit taj posao ta činjenica me malo pekla, jel znam da zbog toga tam negdje neka djeca nisu adekvatno obučena ili školovana, al čovjek na sve otupi nakon nekog vremena pa sam se na kraju natjecao s jednom konobaricom ko će im više love uzet... „Daj mi jednog žujkana i mali mirogojček za početak.“ – veli Štef, čučnem u frižider po bocu, stavljam je na sudoper da se malo orosi, a za to vijeme mu sipam 0.03 etilnog alkohola, da bolje vidi... Primam bocu od pive da ću je otvorit, pogledam jebeni čep (ona Twist off piva šta je bila popularna neko vrijeme) i gledaju me slova “Ovdje otvoriti“...

Počne mi se ruka trest, zakaj me to tak jebe, oznoijo sam se, stojim ko idijot i gledam u vrh pive, otvorim flašu i neznam zakaj pospremim čep u džep...
„Kaj je bilo ,Mario,kaj ti je ?“ – pita Štef..
„Ovaj, niš, niš..., na, očeš čašu?“ Štef polako počeo betonirat te pričat o tome kak je neko nekog negdje, kak je sve skupo te dok je on bio mlad znalo se kak i sve je bilo bolje ...
I siluje on tako polako moj mozak nekih 15-ak minuta, a meni je sve slabije, znojim se, muti mi se pred očima, ruka mi se trese, jedva da ga čujem...

„Gle , fakat mi puca jebeni kurac za tvog šefa, tvoju ženu, to kaj je pobjedio OTV na izborima i kaj te zajebo jedan par na lističu da dobiješ 14 569 kuna!!!!!!!!“

„Jebe mi se kaj ti je plača premala, koji ju kurac ovdje trošiš, odi doma ženi i deci, lička ti materina!! I daj se stuširaj, kak moš tak smrdljiv hodat po svijetu, koji ti je kurac, a ti kretenu šugavi, kradem te na kavi i žestici več tri mjeseca i još nisi skužio, imbecilu glupi, misliš da neznam da mi ne uplačuješ mirovinsko...!!!!“ – čujem kroz maglu, neki teži muflon se počeo derat ko da gleda Janicu kak se spušta niz breg...

Protrljam oći , gledam okolo, vidim svih 40-ak gostiju su nekak manji, šute, digli malo glavu i gledaju u mojem smjeru, Štefek se ščučurio, Vlado se prima za glavu, valjda očekuju da smirim tog glasnog idijota, bacam pogled prema dolje i vidim, stojim na šanku, jedna ruka mi je uperena prema Vladi, u drugoj prijeteče držim hvataljku za led, okrenem se prema ogledalima iza šanka i vidim nekog zajapurenog lika , malo mu pjena ide na rubovima usana, trese se ko Polančecova politička karijera... Pametnom dosta, ostalima, sjedim u tramvaju, idem doma, u jednoj ruki stiščem radnu knjižicu u drugoj vrtim onaj čep od pive i gledam ga...

Dolazim doma, otvaram vrata, vidim, kaput od drage visi u hodniku, i još nekakva traper jakna kraj nje... „O, super, sad mi gosti trebaju ko papile na rektumu...“ – mislim si, al neka....

Otvaram vrata od sobe, a kad ono slika : moja draga, bosa,otkopčana gornja tri gumba bluze, kosa malo razbarušena, sjedi na trosjedu, smješka se, a kraj nje lik se raširio ko metastaze po Račanu... „O, otkud ti tak rano s posla?“ – zbunjeno ona... šutim, bacam radnu knjižicu na stol, stiščem čep u džepu...

Lik se ustaje, pametan je on, sve će on izgladit, pruži ruku i probode moje jadne uši ovom rečenicom : “Bok, ja sam Čafir, zidam tamo preko susedu vašem temelje, pa došo da pitam dal mogu da uštekam utikač u vaš šteker, za mešalicu, jel tamo još struja nije prikopčana?“ – sve je frajer posložio, izvuko se, zna on znanje...

I opet se netko tamo sa strane počeo derat:“Sve mi se čini da si ti več ušteko svoj šteker u moju utičnicu i da si izmješo materijala za Severinin kratkometražni film!!!!“.... “I šta mi pružaš tu ruku znojnu, pa maloprije si držo svoj kurac u njoj, pa kaj si se tolko vapna našmrko kroz radni vijek, da ti je posušilo i to malo vijuga koje bi trebao teoretski rođenjem dobit I KAKVO TI JE TO USRANO IME, S KOJE SI SE TI TO JEBENE PLANINE POSKLIZNUO I PAO KURCEM NA OVU MOJU DROLJETINU!!“ – slušam tog čovjeka kak se dere na njih, ne poznam ga, al mi se sve više sviđa...

„A ti, Suzana, sve mi se čini da te u ovom jebenom kvartu najmanje ja jebem, jel?“ „Jel te možda to svaku večer glava bolila od toga što te Čafil il kak god prejako nabijo pa si lupala čelom u rub kreveta?“ – ufuro se ja, zaboravi ja na činjenicu da se Čafir bavi nošenjem vreča cementa za život i da djeluje onak, ko neko kog bi pozvo da ti spusti regal sa 6-og kata u zgradi bez lifta, al na radost moje kičme samo je šutio i gledo, možda nije ni pofato...

„Čuj, s tobom se stvarno ne može, čovjek je lijepo tu došao zamolit za malo struje, a ti si nas napao kao da smo se u najmanju ruku karali cijelo jutro prvo u kuhinji na stolu ,pa u Wcu na vešmašini, dok si ti bio na poslu, mislim da je gotovo s nama, odlazim, Čami, idemo!“ - nije jebalo nju to kaj sam se ja dero i kaj sam ja njih uhvatio več je nju jebala moja plava knjižica na stolu i ko će plačat njena sranja...

I tak sjedim sam, gledam sobu, razmišljam zakaj sam ja zadnje tri godine radio od jutra do mraka, za par krpica u ormaru koje ne nosim, za tam nekakvu fotelju u kojoj ne sjedim,knjige koje ne čitam, TV koji ne gledam,mobitel koji mi služi samo ko sat i budilica, čipkaste gačice koje je skido neki fizikalac....

Prene me telefon, moja stara:“Čuj Mario, bok, kak si? Ma u biti nije bitno, nego zovem te da ti nekaj velim.“


„Da,kaj je?“ –jel, ajd pitam „Jel znaš onog Ivicu kaj sam ga upoznala, divan čovjek, znaš, on ti je novinar, iz Cavtata je ...“

„Nešto je napisao tamo u lokalnim novinama pa je naljutio neke opasne ljude te me zamolio ako bi se mogao doseliti odvdje u ZG na neko vijeme, pa sam mislila da se iseliš iz kuče na koji mjesec, jel znaš njemu treba mira dok piše, a i jadan je svašta prošo pa mu treba malo mira da se oporavi...“

„Aha, je ,a ja bi trebao živjet di, na drvetu? I zakaj nejde kod tebe, pa tebi je divan, nije meni?“

„Gledaj, ja stvarno neznam zašto si ti tako bezobrazan, sigurno si to nasljedio od onog svog oca koji me je...ti ne možeš braniti moje pravo na sreč.....“ – poklopio sam slušalicu , pogledo po sobi, gurnuo ruku đep ,izvadio čep i mantro :“Ovdje otvoriti....“

Sjeo sam i počeo razmišljat i odlučio da mi je ipak svejedno kaj se tiče života, svrhe, bitka, boljitka i da sve to tak i tak nema smislate sam se demokratski dogovorio sam sa sobom da si upropastim život do kraja, na duge staze i to u što kračem vremenskom periodu il da se sakrijem... Di da to napravim, di da stavim točku na i, trešnju na šlag, valjda negdje di ima normalnih ljudi...di se normalni ljudi skrivaju, sigurno ih ima negdje...

„KLJAURAŠ!“ – odjednom proleti mi jebena nogometna lopta kroz prozor, gledam, ne vjerujem, opet mi se urezuje čep u meso...Čujem neko zvoni, na vratima susjeda drži malog za ruku s ljtitim pogledom na faci:“Oprostite sused, Jankec je dost živo djete.“ – veli ona, a mali vido loptu i probo se istrgnutiz ruke, a mama ga ljutito povuče prema sebi i zadere se :“Janko, mir!!!!!!“

[subabuse]

3) I tak je počelo, na Črnomerec do Gajnica i polako pehake ispod pruge...
Ovak,odma u glavu, da se pohvalim , da znate s čim imate posla, imam poker efova ,a ovo su moji F-ovi koje mi je moj zeleni čep dao...


F10.2 Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom alkohola-sindrom zavisnosti

F19 Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom više psihoaktivnih supstanci i drugih

F23.0 Akutno polimorfno duševno oboljenje bez simptoma shizofrenije

F60.3 Emocionalni nestabilni poremećaj ličnosti

Ušao sam u prijemnu kučicu te nakon nekih 20-ak minuta čekanja primila me vidno iznervirana doktorica koja je nakon moje izjave konstantirala : “Dobro, jesi li ti zbilja lud, pa nemože čovjek samo doć pred ludnicu i izjavit da misli da je lud, pa za sve postoji procedura...“.

„A, oprostite onda, evo ne mislim da sam lud več mislim da nisam normalan u tom slučaju.“ -odgovorim , ipak šta je da je, procedure se moraju poštivat...

U glavnom, nakon nekih 20-ak minuta ispitivanja i malo nagovaranja, gospođa doktor izvadi buntić papira sa raznoraznim pravnim peripetijama u sto točaka koje bi kao ja kao trebao pročitat...

S potpisom na taj papir ja pristajem da mi djelatnici ove vrle ustanove rade šta god zažele, jel to je sve u svrhu mog zdravlja, a njima je to najbitnije,te nek se ja samo opustim jel sad sam u dobrim rukama ...

„Uzmi svoje stvari i idi se javi na drugi odjel.“ – kaže ona

„O, fino, drugi odjel, a zakaj ne prvi?“ – pitam, možda je bliže, a torba je teška

„Zato jel je prvi odjel ženski.“ – kaže doktorica

„Pa nema veze, ne smeta meni.“ – mislim si , možda još i na neku crvenokosu nimfomanku naletim

Dogeguljo se ja fino pred duguljastu zgradu , na vratima rimski piše II, mislim si, biće da sam stigo...

Ušetao ja fino u ordinaciju i zaprimi me tehničar, lik ima 2,10 m i nekih cirka 120 kg mišiča..

Ja friško i fino :"Dobardan,ja sam Mario,ja došo jel sam lud."-, on će meni:"A lud, neka, nek ima i takvih ovdje, onda dobro ti nama došo..Mario."

E sad , nisam ja znao jel ,siroče glupo da ću se morat pred njim skinut u gaće i da će mi pregledat sve džepove te uzet novčanik i laptop,čak i moj čep, moju jedinu imovinu nakon što je gospodin novinar zaključio da bi mu neke moje stvari dobro došle u oporavku njegove ranjene duše. A na kraju našao mi lik i koku: “Šta'š s tim, molim te?“

„S čim, s tim?“ – pitam nevino i nervozo zamašem s malom bijelom vrečicom koju sam eto nabavio prije dolaska, jel ja se držim one stare bolje imat kad ti netreba nego nego ne imat kad ti treba..

„Ne,nego s obrascom ZJ-17 za povrat poreza za 2008 godinu....!“- sad se on sjetio sijat doskočice

„Da, s tim, daj to simo, to ti tu netreba....“ – digne glas za oktavu-dvje i pruži ruku „Ma kaj pa nije vam to niš, to mi je šečer za kavu..“ „Je,a, a kolko kapi kave bi ti s tolko šečera zasladio, dvije, tri evenualno ak voliš gorču?“ – uzme on vrečicu i u stilu Dražena Petrovića i zabija suzu u naopakoj paraboli, a ja gledam kako odlazi mojih 350 kn i 3 sata zajebancije da razvesele tam nekog galeba na Jakuševcu...

E tu mi je prvi put prošla misao kroz glavu: "U jebote, pa možda mi ovo i nije jedna od najpametnijih odluka u životu......."

Frajer mi dao neki hartavi šlafruk, gumene natikače, četkicu za zube i piđamu i poslao me na zatvoreni odjel.

Ja pitao :"Pa dobro zakaj na zatvoreni?"

„Ma to ti je procedura,niš ne brini, samo par dana da se uvjere da si neopasan za okoliš i sebe.“

Reko: “ OKeeeee.....“

Prva scena, udjem u taj ravni hodnik,na dnu hodnika staklena prostorija gdje se smije pušit (to je bilo nešto kao korso,špica,tkalča,birc), na svakoj strani hodnika su po četiri vrata od soba, otprati on mene do drugih vrata desno, kaze: “Raskomoti se, to je tvoj novi dom....“

Ja naivan mislio ,bit cu solo u sobi... hehee...evo ti kita pa si izbi oko, solo..konju...

U glavnom pet nas ljepotana je bilo u sobi,prvi "lik" je bio neki PTSP-ovac, probo se objesit al je puko luster i streso ga u glavu pa je imao kao neki turban, (lik se htio ubit zato jel mu Jadranka Kosor nije odgovarala na njegova pisma), drugi like je bio neki klinjo koji se nije tuširao 6 mjeseci (majke mi,lik se skorio uz krevet i pišo je i srao u krevet, nešt fascinantno za pogledat da nije bilo u mojoj sobi), imao je nekih 19-20 godina, starci su mu stalno dolazili i donosili nekakve skupe slatkiše od kojih bi mu govno još jače smrdilo, e, al usput, on je skrivao te jebene slatkiše po sobi da mu ih netko ne ukrade, pa bi zaboravio di ih je sakrio te bi nakon nekog vremena i to bio izvor još jačeg smrada, ono milina...

Treči lik je bilo neki dedica koji je simulirao da si izvuče invalidsku penziju al niko mu nije reko da bit Napoleon više nije fora i da se sad svi furaju na Isusa a, cetvrti je bio neki klinjo koji nikad nije izašao iz svoje sobe, nitko ga nije smio dirat i jeo je samo nekakav čips zeleni i pio diet kolu (znači samo to, kad su mu pokušavali davat normalnu hranu vrištao bi i radio pizdarije) i crtao je DeLoriane (onaj auto iz bektudfjučr)...







Ja sam si bio zamislio da ću otić u svetog Ivu Jankomirskog i jigrat si Fallout cijeli život (i nedobog ga više stić proč) i pucat se s normabelima tamo i baš bi mi bilo lijepo i supermraknajkulonoe, e ,al deš sudbinu, uzeo zakon leptop,uzo mi čep, uzejo mi drogu (da će mi on davat legalnedroge kolko mi treba, da on zna bolje kolko meni treba)

Aj, sad šta ću, idem na hodnik vidjet svijeta, onaj lik smrdi i neče pričat previše, onaj mali samo priča o jebenom delorijanu (nabijem ga na kurac, da je tak dobar nebi samo 9000 komada napravili), PTSP-ovac plače za Jadrankom,(da vidiš kak ona plače za tobom, konju, gle ju sirotica si morala kupit kaput od nerca da upije sve te suze), dedica je ok, al je u igri oko Waterloo-a i nesmije izac iz uloge jel prusi nadiru ko blesavi...



U glavnom imate jednu kategoriju likova koje ja zovem samohodne bipedalne tvornice govana obmotane lancima bjelančevina iliti skračeno S.B.T.G.O.L.B.-ovi, eh to su likovi koji idu gore-dolje po jebenom hodniku cijeli jebeni usrani dan, neki su spremni za konverzaciju,neki ne, primarni objekt požude im je cigareta, to su likovi koji su več nekoliko mjeseci na zatvorenom i koje nitko ne posječuje, za koje je svijet zaboravio...

A da bi se došlo od sobe do TV sobe mora se proč teritorij sbtgolbova, to vam je ko ona igrica frogger di žabica mora preč cestu, a auti jure 200 na sat...

Izađem van ,krenem prema tv sobi, napravim 2 koraka ,povlači me netko za rukav.. "Dobar dan, ja sam Miro, jel imate možda cigaretu jednu?" - kaže nevino ličeko, velike okece trepču , reko super, budem covjeku dal cigaretu,pa cemo malo propričat se ,možda se skompamo...

E, sad, ja nisam točno siguran šta se dešavalo narednih 5 minuta , al to je ovak bilo otprilike, neznam jeste li gledali kad one filmove sa zombijima, onak, ima ih brdo i zuje okolo te se neka plavuša skriva od njih u nekoj rupi i vidi npr. odrezanu ruku tam i zavrišti (uvijek ti proleti kroz mozak misao , joj jebemti glupo žensko, daj šuti, sad če te pojest ,a imaš dobre sise i ljepu guzu,šteta te je,a i ak je Frodo mogo prešutit u onoj jami mogla si i ti) i sam se sve glave polako okreču prema njoj i počnu se derat :"Brainzzzz, brainsz z." Siročeki, tanko će srat, nema mozga ni za namazat na kruh...

Tak sam i ja plavuša gurnula ruku u đep od šlafruka, izvadio neotvorenu kutiju plavog Waltera (s plavom markicom,bdw budi rečeno,tamo je ' in' duhan motat il plac cigarete, ovak normalne cigarete su rijetkost) i sam su se glave počele okretat polako, majke ti, iz soba su počeli izlazit, ko da su namirišali...

U glavnom imao sam 20 cigareta u kutiji, imao...jednom...mislim tak ih pakiraju, kad otvoriš kutiju, teoretski bi ih trebalo bit tamo dvadeset,bar tak piše na kutiji...

Onaj Miro je nesto, osto sam sam nasred hodnika s praznom kutijom cigareta u rukama, osječo sam se tak prljavo, jadno,iskorišteno ko neka cura dan poslje redaljke iza diska...

Reko sranje i zaletim se u sobu za pušenje di ih se skupilo otprilike dvadesetak(taman tolko kolko sam imao cigareta)...

dodjem do prvog:"Dobar dan, ja sam Mario, jel imate možda cigaretu jednu?" kaže moje nevino ličeko, velike okece trepču .. "Pa ti si mi dao maloprije."- kaže prvi muflon...

dodjem do drugog, ziher sam da ga nisam prije nikad vidio:

:"Dobar dan, ja sam Mario, jel imate možda cigaretu jednu?" kaže moje nevino ličeko, velike okece trepču .... "Sorry, imam još samo 4 šteke, nemogu djelit, nisam ja tvornica duhana, a i ti si mi dao cigaretu maloprije, valjda imaš još..."



Isuse, pa di sam ja to, u ludnici? Koji kurac..? Alo...

I ništa ,živčano izađem u hodnik i ostatak dana se šečem gore dolje, pretvorili su me u sbtgolba, :"Dobar dan, ja sam Mario, jel imate možda cigaretu jednu?" kaže moje nevino ličeko, velike okece trepču :"Dobar dan, ja sam Mario, jel imate možda cigaretu jednu?" kaže moje nevino ličeko, velike okece trepču