Panični strah od pasa

[tendre poison]

Evo kako stvari stoje. U mojoj zgradi ima jedna mala koja kad vidi psa vrišti i plače. Jel vi smatrate takvu reakciju opravdanom i normalnom? Ja ne, pa zato i moje slijedeće pitanje.
Smatrate li da su za takvu reakciju krivi roditelji, i da bi za dobro takve djece trebali ih naučiti kako se normalno nositi sa takvim situacijama? Što će takvo dijete svaki put kad bude samo na ulici i npr. sretne psa lutalicu početi vrištati i plakati?! Pa time još samo može izazvati napad psa na sebe.
Isto tako, glupa mi je situacija u kojoj je bila pred nekoliko godina moja teta- imala je psa mješanca terijera, jedva kakvih 15 kg teškog, recimo malog do srednjeg psa. Pas je bio stalno u dvorištu, imaju veliko dvorište, i naravno, bio je slobodan. S obzirom da je bio živahne naravi, lajao bi na sve kroz ogradu. Jednog dana došla joj se žaliti majka jednog djeteta da se njezino dijete svaki put prepadne psa kad prolazi kraj njenog dvorišta. Meni je to malo blesavo, pa pas je u svojem dvorištu i čuva ga. A još i da barem izgleda ko neko čudovište, nego ga nemaš što vidjeti. Mislim da su roditelji krivi i da bi djecu radi njihovog zdravlja i sigurnosti trebali naučiti kako se nositi sa postojanjem životinja u njihovoj okolini.

[Sahataba]

to je stvar odgoja, katkad su tu djecu ugrizli psi, al uglavnom odgoj... znam kad sam seta kuju, a ono maza da nema vece... i reakcije pazi to je velik pas ili ugrist ce te. (kuja ima 2m, i od glave do repa je duga 120cm, cisto da predocim kolika je, malo je misicaviji, al izgleda kao mali retriver... ) cesto panicno bjeze kad je pustena u dvoristu, ja kad mogu pokusam im pokazati da im nece nista, nekima sam uspija, al nekima nema previse pomoci... okrenem ju na ledja ili dok sidi, kazem im da podragaju da im nece nista, katkad se ohrabre, al ima slucajeva koji se boje i to...

[industrial]

Slažem se da je to stvar odgoja, ali i ljubavi prema životinjama. Mene je ko klinca ugrizao pas, ebga ušao sam na njegov teritorij, ali me to nije spriječilo da ih i dalje volim.

[tendre poison]

Slažem se da je to stvar odgoja, ali i ljubavi prema životinjama. Mene je ko klinca ugrizao pas, ebga ušao sam na njegov teritorij, ali me to nije spriječilo da ih i dalje volim.

I mene je ugrizao na jedno nezgodno mjesto, ali ne bojim ih se. Doduše, malo se bojim onih borbenih.

[Sahataba]

imam i ja na ruci oziljak od mjesaqnca njemackog ovcara, a jbg bija sam mali i vuka ga za rep dok se hranio. nije veliki, i nije prominio moj odnos prema psima, iako cili zivot imam psa.

[fakin10]

Strahovi su isključivo osobni problemi , a ne problemi svih nas!!!!!!!!!!

Razno ,razni ljudi imaju razne fobije i strahove pa kaj bi mi sad trebali prilagoditi svijet po njima ..

[Wamp]

Rotvajler me je napao i ugrizao kao malu, ali nisam se bojala poslije toga.. Prije par godina ugrizao me križanac, i tad sam već postala opreznija. Neko vrijeme sam imala panični strah od njemačkih ovčara, jer sam doživila nekoliko incidenata, nekoliko puta kad sam bila sa svojom kujicom, a jednom kad sam bila sama, ali na sreću nije me ugrizao. Sad se više ne bojim, i nemam onaj neracionalan strah prema samo jednoj pasmini. Ali sam još uvijek oprezna prema onim nepredvidljivima...

[Bluebird]

To je stvar odgoja, ali može biti i urođeni strah. Mislim da djecu treba naučiti da li i kako prići psu. Ugrizao me pas par puta, mojom nepažnjom, ali i krivnjom vlasnika što ga nije odgojio. Nekad se zaista ne može predvidjeti kako će pas reagirati. Nedavno mi je prišao psić (više liči na miša), ne znam koja vrsta, uglavnom nema 1 kile u njemu, skače, maše repom, i odjednom me ugrize, a ni takla ga nisam. Tako da nikad ne možeš biti 100% siguran u to što je psu u tom trenutku u glavi.

[macor]

mene su isto nekad znali peseki naskociti, al jebiga to je dio odrastanja i s tim moras ic dalje...takve situacije u meni nisu izazvali strah jer znam da ce normalna genski neratoborna pasmina ugristi samo onda kada se osjeti ugrozenim i ne vidi drugog izlaza...

sada doma imam dva posranca koji su po prirodi druzeljubivi al ko stenad su dosta voljeli grist stvari pa bi tak u igri s njima dal da mi grizu ruku, sline po njoj, kaj god zele...i nije me strah ni danas dat im ruku, da sline po meni, boze pa oni su moji ljubimci...sve je to igra...vec se kuzimo...

a ovi strahovi djecice, to im obicno roditelji usade ako doma nemaju psa recimo, a vecina nema, kao, pazi velik je, ne diraj ga ugrist ce te, pa onda otuda i napadaji straha dok se prolazi pored cucka koji laje i izbjegavanje kontakta s nekim pesekom negdje na livadi...sve je to pogresan odgoj jer roditelji neku djecu ko da zele drzat pod staklenom kuglom... slazem se da je pametno primijenit takav pristup prema ratobornijim pasminama, za koje se vec po pogledu vidi da nije bas na cisto, al da se sad djete mora bojat svih pasmina, to mi je izvan svake pameti...

meni osobno nikad nije smetalo da mi pride neki pesek, podragam ga, popricam s vlasnikom malo kakve su maze, bestije, i tak...ne vidim nista lose u tome, al ocito su neki ljudi tolko istraumatizirani da misle da ce zohar naudit njihovom djetetu...

[vibica]

Mislim da su roditelji krivi i da bi djecu radi njihovog zdravlja i sigurnosti trebali naučiti kako se nositi sa postojanjem životinja u njihovoj okolini.

Govoris kao da roditelji mogu sprjeciti svaki strah i da su oni krivi za sve.
Cura u mojoj staroj zgradi se strahovito bojala petardi, tj. njihovog pucanja (kao i moj pas, ali lako za to...), drugi decko se bojao svega crvenoga, sto god bi crveno vidio poceo bi se plakati, a sta ces, takvo je dijete, boze moj, roditelji mogu samo pomoci tom djetetu da se maksimalno prilagodi, ali da su oni za to krivi.. Ne.